Početak je sezone, ja sam rukovodilac jedriličarskog starta, raja leti cijeli dan gore - dole. U neka doba dolazi Dule Studen na slijetanje sa Cirrusom standardom. Čovjek ide ko po koncu, jedino zaboravio da izvuče točak. Ja sam gledao negdje drugo, šta ću ja gledati Otta Lilienthala, pa on je izmislio letenje!

Elem, Dule sletio, ja sa starta vidim Cirrus potonuo u crnu zemlju. E pa nisu mene džaba zvali Stoja paljevina! Majko mila, šta sam ja sve njemu nagovorio preko stanice idući prema Cirrusu, a tek kada sam došao do njega! Pa na šta misliš, pa kako ćeš to uraditi, pa ovo, pa ono. A svi znamo da je Cirrus konstruisan tako da mu slijetanje na trbuh dođe nešto najnormalnije. Jadan Dule, oborio nos, gleda u zemlju, šuti ...

Kraj je letačkog dana. Nešto nas je malo bilo na startu i ja odlučim da ću, kao najiskusnij, poletiti Cirrusa i sletiti ga dijagonalno pred hangar, a ostali neka guraju jedrilice i startna kolica. Poletim ja u šlepu, otkačim na 150 metara, treći zaokret i slećem na rulnu stazu direktno pred hangar. U kratkom finalu prelijećem preko onih što guraju i hodaju prema hangaru. Sve po propisu, kočnice, ravnanje, ali ZEMLJE NEMA, ja tonem li, tonem. Trenutno skontam: JA ZABORAVIO IZVUĆI TOČAK! Stanem, i čujem Đoku Danilovića preko radio stanice: "Stojniću, točak, nisi izvukao točak"! Dočekao on svoj trenutak! Gledao me je cijelo vrijeme kako mu prelijećem preko glave bez točka, i nije ni zucnuo sve dok ja nisam imao nikakvu šansu!

Da nije bilo tako, šta bi mi juče pričali!

Jedan od naših članova, a moj učenik, javi mi se nekidan (26.12.2007) sa adrese "erwin romell" i između ostalog, napiše mi "Ti, Dule (Oto) i Pepi ste bili instruktori. Izbacio si me sa obuke 1-2, pa me se po tome možda i sjetiš". Meni nije bilo jasno šta je to 1-2, pa mu ja napišem email. U zadnjem momentu skontam da, kada je on već na adresi "erwin romell", mogao bih i ja da prišem sa nečeg zgodnog za tu priliku, pa na brzinu otvorim na hotmailu adresu "joseph goebbels" i šibnem mu email. Nije prošlo ni sat vremena, a stigne email:

Apropo izbacivanja sa obuke. Ti si tada imao pravilo da izbacuješ sa obuke svakoga ko napravi 3 prekršaja. A prekršaji su bili sve ono što si ti, u tradiciji istinske demokracije, smatrao prekršajem. Elem, jednom sam meo učionicu, i zaboravio sam da pometem lišće iza vrata. Drugi put se ne sjećam šta sam uradio, mada mi se čini da smo bili nešto kopali i ja sam zabušavao. A treći put mi je došla familija na aerodrom u posjetu, i ja malom komšiji pokazao C-172 u hangaru, onu sto je završila na Romaniji, i mali pritisne master switch. A pošto je prekidač za rotacioni beacon već bio uključen, ti si negdje iz daljine vidio taj beacon u sumraku hangara. I to je bio moj treći prekršaj. I ti meni kažeš da se pakujem i brišem kući. Ja se sav umusio, slomljenog srca, i ne znam gdje ću sa sobom. Sreo me Miro Božić, moj profesor iz srednje skole, i pita me šta je? Ja mu ispričam, i on mi veli da malo sačekam da on razgovara sa tobom. Poslije razgovora mi ti priđes i kazeš da ću sutra ujutro da razgovaram sa Makijem (upravnikom aerodroma) i da će on da odluči o mojoj sudbini. I tako, Maki razgovaraše sa mnom, i posto sam ja bio "aerodromsko dijete", visio na aerodromu od moje 12 godine, on se sažali i ostavi me. Ostatak je, što kažu, istorija.
    
Aha, dok pišem o ovome, da ne zaboravim Dejanova 3 pravila u vezi nas (učenika) i tebe instruktora:
1. Ja (Dejan) sam uvijek u pravu.
2. Ti (učenik) ne možeš nikada biti u pravu.
3. Ako kojim slučajem postoji mogućnost da je učenik možda u pravu, primijeni pravilo br. 1!
 
Ma nisi ti bio Dr. Goebbels, ti si bio "Führer"! Više smo se bojali tebe, nego laširanja.

Svi znaju da je Đoko Danilović uvijek bio prvak svijeta za namještanje dobre zajebancije. Evo priče o jednoj od njih. Da neko ne pomisli kako sada ja izmišljam stvari, imam priču friško (i to ne tajno) snimljenu iz Đokinih usta. Poslušajte par sekundi.

Poslije godina držanja raznih kafana i restorana, Đoko je odlučio da otvori slastičarnu TIFFANI. U njoj je na ponudi bilo samo ono što je za slastičarnu normalno, sladoled, kolači, sokovi i slično. Ni u tragovima se nije mogao naći alkohol ni kuhana hrana. I nikome nije ni padalo na pamet to da traži.

Jednog dana se društvo vraćalo sa Butmira, subota 5 popodne, i ko vele, hajde da svratimo u Tiffani. Sjednu tu. Faruk dođe i pokupi narudžbe, jedan će sok, drugi će sladoled, treći će kolač, a XY kaže:

- Neću ništa, kad ne može viski

Đoko će Faruku:

- Daj XY-nu viski

XY:

- Može, ali da ga platim

Đoko:

- Nema problema, platićeš

XY:

- Ali da mi da račun?

Đoko:

- Faruk, daj XY-nu viski i daj mu račun

Faruk donese viski i kasa-račun. A XY slavodobitno mahne računom i kaže:

- Prijaviću te da točiš alkohol bez dozvole! Prijaviću te inspekciji!

Đoko:

- Jebo te dozvola, ja mogu vazda dobiti dozvolu, šta je tebi? Evo mogu je dobiti večeras do deset sati.

I onda na glas ko fol razmišlja:

- Čekaj malo, dok zovnem predsjednika opštine, dok on zovne onoga i naredi da ode u kancelariju, dok on ode i napiše dozvolu, pa dok odnese to predsjedniku na potpis, MOŽE, nema veze što je subota, biće do deset sati!

XY kaže "Nema šanse", Đoko kaže "Može", XY kaže "Da se kladimo", Đoko pristane i padne opklada na 300 maraka.

Sad je tu zajebancija, tamo vamo, i u neko doba, prije 10 uveče, dolazi Faruk i daje Đoki kovertu:

- Gazda, evo koverta za vas, sad su donijeli iz opštine.

Đoko otvara kovertu. Dozvola za točenje alkohola za Tiffani!

Raja urlaju, a XY isplati opkladu.

Cijeli fol je u tome što nikome nije palo na pamet da pogleda datum izdavanja dozvole. DOZVOLA JE BILA STARA TRI GODINE! Đoko ju je vazda imao, ali mu nije padalo na pamet da ikome toči alkohol.

Ama gdje ćeš, tek je 8 sati pitamo ga mi. A on kaže: "Moram, parkirao sam pred klubom autobus sa putnicima, rekao sam im eto me odma'! " (Šerif je u to vrijeme radio u GSP-u i vozio autobus, čini mi se, za Podhrastove). Mi mu ne vjerujemo i pođemo za njim. STRAVA - STVARNO JE NA TROTOARU PARKIRAN GSP-OV BUS SA DVADESETAK PUTNIKA I RADEĆIM MOTOROM!